Situacija u kojoj dete dođe iz škole i kaže: „Nastavnik me ne voli“ poznata je gotovo svakom roditelju. Obično dođe posle kontrolnog, slabije ocene ili komentara na neprimereno ponašanje koji dete doživi kao nepravdu. I dok je detetova emocija stvarna, uzrok osećaja nije uvek ono što se na prvi pogled čini.
Ponovo sam dobio lošu ocenu jer me nastavnik ne voli…
Anonimni UČENIK
Zašto dete ima utisak da ga nastavnik „ne voli”?
Učenici često slabiju ocenu ili kritiku doživljavaju lično, umesto da je shvate kao deo procesa učenja. Umesto da analiziraju gde su pogrešili i kako da napreduju, lakše im je da prebace krivicu za svoje ponašanje ili neuspeh na drugoga i pronađu objašnjenje u rečenici „nastavnik me ne voli”. Takav način razmišljanja ponekad je i odbrambeni mehanizam: štiti detetovo samopouzdanje, ali istovremeno blokira razvoj odgovornosti. Problem nastaje kada se to uverenje zadrži. Dete počinje da gubi motivaciju, izbegava i prestaje da ulaže trud u taj predmet, a svaku dalju komunikaciju s nastavnikom doživljava kao nepravdu sa zaključkom „Nema svrhe, nastavnik me ne voli”. Time se stvara začarani krug: manje angažovanja → slabiji rezultati → još jača uverenost da mu nastavnik čini nepravdu.
Uloga roditelja – između podrške i objektivnosti
Kada dete kaže da ga nastavnik ne voli, prva reakcija roditelja je obično da ga zaštiti. Međutim, ako odmah
poverujemo toj tvrdnji bez provere, rizikujemo da učvrstimo kod deteta osećaj da je „žrtva sistema” i da mu trud ne vredi. Zato je mnogo konstruktivnije da roditelj:
- prvo sasluša dete, ali bez osude nastavnika;
- zajedno s detetom razmotri činjenice – da li uči redovno, proveri svesku deteta i presliša ga pređeno
gradivo, proveri da li zna kriterijume ocenjivanja i da li traži povratnu informaciju od nastavnika; - razgovara s nastavnikom otvoreno i bez predrasuda na otvorenim vratima;
Nastavnici uglavnom vrlo rado objasne situaciju i pomognu da se pronađe rešenje ako im se priđe s poverenjem, a ne s optužbom. A dete razvija samostalnost i uči da ne odustaje kada naiđe na prepreku.
Šta je realnost u učionici?
Većina nastavnika ne samo da ne mrzi decu, nego svoj posao radi iz uverenja da može da ih nečemu nauči i pripremi za život. Ipak, obim gradiva, broj učenika, administrativne obaveze i različiti nivoi znanja u odeljenju često otežavaju individualni pristup svakom učeniku. To ne znači da nastavnik ne mari za dete, već da nema uvek dovoljno vremena da svima pruži jednaku pažnju. Nastavnik koji nekada deluje strog zapravo možda pokušava da motiviše, održava disciplinu ili isprati plan i program i to deca često pogrešno protumače. Umesto da tražimo krivca, pokušajmo da zajedno tražimo rešenje. Roditelji, nastavnici i učenici nisu suprotstavljene strane jer svi žele isto: da dete napreduje, da nauči i da razvije samopouzdanje. Otvoren razgovor, uvažavanje i spremnost da se čuje druga strana put su do zdravijeg odnosa i bolje škole i za dete, i za nastavnika, i za roditelja.
Zaključak
U većini slučajeva, iza rečenice „nastavnik me ne voli” ne stoji nepravedan nastavnik, već nesporazum, emocija ili trenutna frustracija. Zato je važno da roditelji i nastavnici sarađuju, razmenjuju informacije i zajedno usmere dete na rešenje, ne na krivca. Nastavnici ne mrze decu. Oni ih uče, usmeravaju, ispravljaju i podstiču.